(Information Clearing House, 28. 2. 2014)
Све што се догађа у Украјини од новембра 2013. толико је запрепашћујуће да се граничи са невероватним.
Легитимно изабрани председник Украјине (то су потврдили међународни посматрачи), Виктор Јанукович, отеран је са положаја и принуђен на бегство као ратни криминалац после више од три месеца насилних протеста и терористичких убистава од стране такозване опозиције.
Његов „злочин“ – према вођама протеста – било је одбијање да потпише нејасно дефинисано придруживање структурама ЕУ које је Украјини нудило врло мало предности и што се, уместо тога, приклонио понуди Русије која се састојала од 15 милијарди евра за отплату дугова и огромног снижења цене руских енергената. У том тренутку, Вашингтон је ступио у дејство и последица је катастрофа чији смо сведоци данас.
Тајанствена неонацистичка формација, за коју се каже да је повезана са НАТО, одиграла је кључну улогу у циљаним снајперским нападима и насиљу које је довело до слома изабране власти.
Међутим, Запад још није довршио посао уништења Украјине. Сада на сцену ступа ММФ са суровим условима за добијање било какве финансијске подршке са Запада.
После чувеног телефонског разговора између заменице државног секретара САД Викторије Нуланд и америчког амбасадора у Кијеву, где се [она] договарала о томе кога жели да постави у новој коалиционој влади у Кијеву, и где је одбацила решења која предлаже Европска унија коментаром „Ј..еш ЕУ“ – ЕУ се умешала сама. Министар иностраних послова Немачке Франк-Валтер Штајнмајер предложио је да, са француским колегом Лораном Фабијусом, одлети у Кијев и покуша да смири насиље пре него што ескалира. Пољски министар иностраних послова Радослав Шикорски био је позван да им се придружи. Разговорима у Кијеву присуствовали су делегација ЕУ, Јанукович, тројица вођа опозиције и представник Русије. САД нису биле позване.
Интервенција ЕУ без Вашингтона представља изниман догађај и разоткрива све дубљу поделу између њих последњих неколико месеци. Практично говорећи, тиме је ЕУ америчком Стејт департменту поручила „Ј..еш САД“, ми ћемо сами обавити овај посао.
Након тешких преговора, све главне заинтересоване стране, укључујући већину протестаната, сагласили су се да ће избори за председника бити одржани у децембру, о враћању на снагу Устава из 2004. године и пуштању Јулије Тимошенко на слободу. Изгледало је да се овим компромисом ставља тачка на хаос који је месецима трајао и постиже решење прихватљиво свим странама.
Дипломатски компромис није потрајао ни дванаест часова. Онда је настао пакао.
Снајперисти су 22. фебруара почели да пуцају у гомилу на Мајдану, односно Тргу независности. Настао је хаос и полиција се, по очевицима, повукла у паници. Један од вођа опозиције, Виталиј Кличко, повукао се из споразума без објашњења. Јанукович је побегао из Кијева.
Питање на које још увек недостаје одговор гласи: ко је користио снајперисте? По изворима упућених особа из америчке обавештајне службе, снајперисти су били припадници ултрадесничарске војне организације под називом „Украјинско национално веће – Украјинска народна самоодбрана“ (УНО-УНСО).
Вођа УНО-УНСО, Андреј Шкил, био је пре десет година саветник Јулије Тимошенко. За време „наранџасте револуције“, под диригентском палицом САД 2003-2004, УНО-УНСО је подржала про-НАТО кандидата Виктора Јушченка против проруски оријентисаног Јануковича. Припадници УНО-УНСО су били задужени за обезбеђење присталица Јушченка и Јулије Тимошенко за време догађања на Тргу независности у Кијеву 2003-2004.
Наводи се и да УНО-УНСО одржава блиске везе са немачком Националном демократском партијом[1].
Од распада Совјетског Савеза 1991. припадници обучене паравојне јединице УНО-УНСО налазили су се иза сваког револта против утицаја Русије. Заједничка нит је увек била њихова жестока антируска кампања. По исказу упућених извора из обавештајне службе САД, ова организација је саставни део НАТО-ве организације „Гладио“, и није украјинска националистичка група као што је у западним медијима представљена.[2]
Према тим изворима, УНО-УНСО је (званично потврђено) узела учешће у догађајима у Литванији у зиму 1991, у совјетском покушају државног удара у лето 1991, рату у Придњестровској Републици 1992, рату који је против Москве био вођен у Абхазији 1993, Чеченском рату, рату под америчким покровитељством на Косову против Срба, и у рату који је 8. августа 2008. отпочео у Грузији. По тим извештајима, паравојска УНО-УНСО је узимала учешће у сваком од прљавих НАТО ратова у периоду после завршетка Хладног рата, и то увек на страни НАТО. „Ови људи су опасни плаћеници који се користе по целом свету у прљавим ратовима НАТО-а и да би се лажно оптужила Русија – зато што се представљају као руске специјалне снаге. Они су дно дна, и заборавите бајке о њиховом национализму, ово су људи који нишане снајперским пушкама“, инсистирају извори.
Ако је тачно то да УНО-УНСО није део „украјинске“ опозиције, већ врло тајанствена НАТО формација која користи Украјину као базу, могло би се закључити да је мировни компромис који је ЕУ постигла са умереним снагама био саботиран од стране једног од главних играча који је био искључен са дипломатских разговора вођених 21. фебруара у Кијеву – Стејт департмента Викторије Нуланд. Нуланд и десничарски амерички сенатор Џон МекКејн били су на вези са вођом украјинске странке „Свобода“, који је отворено антисемитски расположен и правда поступке украјинске Галичке дивизије за време Другог светског рата. Та странка је регистрована 1995. и на почетку је носила назив „Социјална националистичка партија Украјине“ и тада је користила лого који је подсећао на кукасти крст. „Свобода“ на изборима служи као параван за украјинске неонацистичке организације као УНО-УНСО.
Још једна назнака да рука Викторије Нуланд обликује последње догађаје у Украјини је то да ће украјински парламент изабрати кандидата Нуландове – Арсенија Јацењука – из Тимошенкове странке као председника привремене владе.
Шта год се на крају догодило, јасно је да Вашингтон спрема ново економско силовање Украјине користећи као свој инструмент Међународни монетарни фонд.
Пошто је „опозиција“ легалног председника отерала у изгнанство и распустила полицију „Беркут“, Вашингтон захтева да се Украјина потчини суровим условима које диктира ММФ.
Током преговора који су били вођени прошлог октобра, ММФ је тражио од Украјине да удвостручи цене горива и струје индустријским постројењима и приватним домовима, поништи забрану на продају плодне пољопривредне земље приватним лицима, распрода државну имовину, девалвира валуту и смањи буџетске расходе намењене школству и пензионерима да би се буџет „довео у равнотежу.“ Заузврат, Украјина је требало да добије бедних $4 милијарде.
Пре пада Јануковичеве владе, која је била наклоњена Москви, Москва је била спремна да откупи $15 милијарди украјинских дугова и да цене енергената смањи за трећину. Разумљиво је да Русија више неће бити расположена да пружа подршку такве врсте. Привредна сарадња између Украјине и Москве је била нешто што је Вашингтон био одлучан да спречи по сваку цену.
Ова драма није ни близу краја. У игри су будућност Русије, односи између ЕУ и Русије, као и глобална моћ Вашингтона, или бар оне фракције у Вашингтону која у вођењу ратова види главни инструмент политике.
Са енглеског посрбио: Стефан Каргановић
[1] Прим. СК: Назив неонацистичке странке у СР Немачкој.
[2] Прим. СК: „Гладио“ – шифра герилске паравојске коју је НАТО тренирао да остане у позадини у случају совјетске инвазије.
Categories: Посрбљено
Reblogged this on moesiotes.
Reblogged this on DobraVijest.com.